The Montana Voices

Symbols

What happened in America and specifically in the State of Montana to vote for Trump?  We have tried to find out.  The results are number of videos and ...yes, comics.

The Line

Suze za Burmu
Priča objavljena u POLITIKA On Line: 17. Maja 2008
O mojoj najomiljenijoj zemlji i mojoj jedinoj filmskoj ulozi.

Deset hiljada metara od zemlje, sedim u avionu „Singapur erlajnza“. Avion preleće preko Andamanskog mora, severnog dela Indijskog okeana i ide prema Evropi. Nažalost ne prema Srbiji, nego prema
do-zla-boga-dosadnoj Nemačkoj. Putujem u Jevropu poslovno iz Singapura u kome živim i radim, kad ne živim. Ispijam vince i pospan razgledam časopise.

U jednoj od tih šarolikih i glupavih publikacija čitam o novom filmu „Rambo 4“koji je napravio nekada ok tip i ne tako dobar ali simpatičan glumac  Silvester Stalone. U javnosti poznat kao "Roki" i još
poznatiji kao početna ideja za ime i brend naše muzičke zvezde Ramba Amadeusa. Film „Rambo 4“ se događa u pograničnom delu između Mjanmara (ranije poznatije kao Burma) i Tajlanda. Film je najnovija epizoda u sagi o američkom veteranu vijetnamskog rata koji nikako da ostari i da se uozbilji... i napravineki bolji film, nešto kao prvi „Roki“. Neverovatno kako te neki trivijalni članak o beznačajnom filmu podseti na fundamentalno značenje života....moga života u inostranstvu.

Zemlju u kojoj sam proveo dosta godina svog života – Mjanmar - pre nedelju dana je pogodio ciklon "Nargis". Nevreme koje je dovelo velike talase, poplave, kišu i vetar je pobilo ogroman broj ljudi i još više njih ostavilo bez skloništa i krova nad glavom. Najviše ljudi je poginulo u slivu reke Iravadi južno od glavnog grada Janguna ranije poznatijeg kao Rangun. Dok pišem ove redove broj mrtvih se povećava a pomoć koja pristiže iz celog sveta ne može da dođe na vreme do postradalih koji trunu negde u delti gladni, žedni i bolesni. Gledam na televiziji snimke mrtvih polugolih tela koja su se zaglavila u granama porušenog drveća i kuća. Tela koja su poređana na blatnjavim putevima ičekaju da budu sahranjena ili verovatno bačena nazad u reku. Zašto kopati grobove kad imaš tako moćnog grobara kao što je Iravadi. Strašno.

Živeo sam u toj divnoj zemlji oko 8 godina. I dan danas kada živim u Singapuru često odem tamo kad se zaželim tišine i mira. Stekao sam tamo mnoge prijatelje. Uglavnom sam sve uspeo da ih kontaktiram posle ovog nevremena i hvala Bogu svi su živi i zdravi. Neki su uspeli da zapale na vreme, a neki su ostali u kućama koje su ipak izdržale najveće nalete vetra. Međutim oni su ili stranci ili relativno bogatiji burmanci koji žive u boljim i jačim kućama i zgradama sa jakim krovovima i generatorima. Mnogi drugi na žalost nisu bili iste sreće, pogotovo oni koji su živeli u siromašnim četvrtima, u favelama i kućama od bambusa i južno od Janguna, u dolinama oko Iravadija.

Mjanmar je zemlja Jugoistočne Azije. Nalazi se između Indije i Tajlanda. Velika je kao Engleska i Francuska zajedno i ima oko 50 miliona stanovnika. Prva civilizacija koja je naseljavala ovo područje javlja se još početkom 9. veka kada su se ovim prostorima vladale Mon i Pju civilizacije. Burmanci koji su došli kasnije sa severa su se tokom mnogo vekova borbi i ratova učvrstili kao jedna od glavnih etničkih grupa. Burmanski kraljevi su kasnije bili jedni od najmoćnijih vlastodržaca u ovom delu Azije sve do početka 19. veka kad su Englezi navratili u komšiluk. 1885. je i poslednji kralj
Burme Tibo, svrgnut od strane Engleza. Od 1885. pa sve do 1949. Burma je bila britanska kolonija. Burma ili Mjanmar - kako se danas zvanično zove je zemlja koja ima mnogo etničkih grupa kao što su burmanci, Moni, Karnce, Šani,Kachini
itd.

Veze sa našom zemljom su se uglavnom učvrstile početkom postojanja pokreta nesvrstanih. Ranih 50 godina prošlog veka Josip Broz je poslao burmancima pošiljku oružja koja je spasila tadašnju vladu da ne padne pod napadom armije manjinskih Karenaca koji su prišli samim predgrađima Ranguna. Pošto su burmanci bili nepoverljivi prema Sovjetima i Amerima pokret nesvrstanosti je nekako bio i prirodno utočište različitih vlada koje su vladale ovom zemljom. Mnogi naši ljudi su obitavali u Rangunu još od ranih pedesetih i učestovovali u raznim poslovima - od otvaranja rudnika, gradnje brana i fabrika. I dan-danas postoji par porodica naših ljudi koji obitavaju u toj zemlji i najzaslužniji su za dobro ime Srbije u toj azijskoj zemlji.

Ajd da se zadržimo na tematici ove rubrike. Kakav je bio moj život u Mjanmaru? Teško je 8 godina sažeti u nekoliko pasusa i ne napraviti ih beznačajnim i trivijalnim. Da mogu da naslikam to sve u ovom članku bacio bih na ove stranice velike količine zlatne boje, istog zlata kojim su obložene najveće burmanske pagode kao pagoda Švedagon u Jangonu. Zelena boja palmi i beskonačnih džungli. Razne nijanse plave boje. Od svetlo plave, boje prijateljskog i sunčanog neba do mračno plave, gotovo crne i preteće boje istog tog neba koje samo što se ne otvori sa stravičnom monsunskom kišom koja čisti sve - od prljavštine, bolesti, grehova do na žalost ljudskih života. E baš tako. Od sreće, preko dosade do očaja i nazad.

Šta ta zemlja meni znači? To je zemlja u kojoj sam upoznao ljubav svog života. Jedne divne večeri sa punim mesecom  ispod palmi na žurci u bašti moga prijatelja, ugledao sam je prvi put. Jedno prekrasno lice samouvereno ide prema meni i prodornim očima mi bez reči sa sigurnošću koja ne dozvoljava sumnju i otpor, daje do znanja: "Gotov si!". ...i bio sam. (Samo da napomenem da ona ima drugu verziju ovog događaja, ali ja se držim svoje).

Došao sam u tu zemlju kao „zelenko“ iz Beograda sa dvadeset i nešto godina željan avanture, samostalnosti i suknji, a otišao 8 godina kasnije u nova lutanja saželjom da budem dobar muž, otac i ljudsko biće. Hvala vam Mjanmarci!

Pa kakve veze sa svim tim ima pomenuti Silvester Stalone sa početka ove priče?

Negde pre 15 godina dok sam još živeo u Mjanmaru nazvao me je jedan ortak Burmanac inače bankar ali koji je privremeno radio kao producent u jednoj burmanskoj filmskoj kompaniji. Kaže snimaju jedan istorijski
film i trebaju im glumci kojiće da budu „loši momci“ iliti Englezi. U filmu se radilo o zadnjem burmansko-engleskom ratu 1885. kada je engleski general Pendergrast konačno uspeo da sa svojom flotilom stigne do tadašnje burmanske
prestonice Mandalaj i zarobi poslednjeg burmaskog kralja Tibo-a. Britanci su posle izgnali Burmanskog kralja u Indiju i uspostavili kolonijalnu vlast nad celom Burmom. Priča takođe govori o pokretu otpora koji su organizovale
burmanske patriote protiv omrznutih kolonizatora.

Ortak mi reče... treba nam neko da glumi generala Pendergarsta. Super, kažem ja. Iako nikad nisam glumio a uvek sam želeo da budem negativac u filmu. Doduše više bih voleo da budem Švaba, Indijanac ili gangster
ali šta ćeš, tematika je tematika. OK, kažem, biću Englez ako nemate ništa drugo.

Većina filma se snimala u staroj prestonici, gradu Mandalaju, međutim poslednji kadrovi su snimani u slivu reke Iravadija oko grada Lapjuta zbog pogodnog terena za snimanje bitke na reci. To je baš deo Mjanmara koji je propatio najviše tokom ovog ciklona. Gledao sam tada smirena ribarska sela i pirinčana polja okolo i ni slutio nisam da ta oaza može ikada postati polje smrti. Ali, odoh ja ponovo u "mrak". Da se vratimo na film.

Te scene filma su dočarale scenu bitke kad su engleske topovnjače napadale burmanske tvrđave i burmansku kraljevsku armiju koja nije bila dorasla dobro naoružanim engleskim marincima. Ja bukvalno ništa nisam imao da radim, samo da s vremena na vreme izvučem mač iz korica i da se derem nešto kao "paljba", ne sećam se više. Ti kadrovi su bili toliko dobro snimljeni da je zadovoljni režiser dao burmanskim statistima besplatnu klopu i pivo. E to je bila katastrofalna greška. Burmanci su skočili na pivo i uskoro su na mom brodu i na burmanskoj tvrđavi i marinci i vojnici ležali naokolo. Momci se napili, ne mogu da podnesu alkohol. Da bi završili snimanje tog dana, producent i režiser u panici otperjaše do obližnjih sela da zaposle još lokalnih statista, a ja ostah sa šakom svojih trezvenih marinaca na palubi jednog od brodova.

Bio sam u stvari srećan što ću moći da popričam sa ovim ljudima na miru i bez topovske paljbe u pozadini. Rekli su mi da su neizmerno srećni da budu statisti u ovom filmu. I da su plaćeni par dolara što će im svima omogućiti da kupe dosta stvari u prodavnicama, poklone za decu, nove tkanine za žene i devojke a neki mlađi će da zapale do obližnjeg grada na terevenku.

Jedan od njih koji je ćutao sve vreme najednom me upita: "odakle si ti generale?"

Nisam mogao da odolim a da ne izmišljam: "Iz Amerike, iz Holivuda".

Marinac će opet: "A, jel si ti nešto kao poznati glumac? Ako jesi tražiću ti autogram".

Ja ponovo: "Pa jesam, poznat sam malo"

Marinac: "A, kako se zoveš?"

General iliti ja: "Silvester Stalone"

Marinac: " Izvini nisam čuo za tebe"

Uvredih se ja malo, kako to da ovaj momak iz burmanske zabiti nikad nije čuo za Silvestera, pa sam ga sarkastično upitao: "A za kog si američkog glumca čuo?" Marinac će na to: "Za Džona Vejna, naravno"....e brate u pravu je.
Kako ću da se takmičim sa Džon Vejnom. E moj Roki. To je bio moj prvi i poslednji glumački poduhvat. Ko je koga levatio vidi se.

Nazad na nebu iznad Azije.Avion je sada iznad Indije, sve dalje od Mjanmara.

Gledam TV i podsvesno pokušavam da prepoznam lica žrtava sa ekrana „BBCa“. Stjuardesa me zabrinuto pogleda. Nije mi ponudila još jedno piće. Možda misli da sam presisao pa me obhrvale emocije.

 Meni se učini kao da čujem glas negde iz dubine "Doviđenja, generale".

 U sebi odgovaram "Doviđenja marinci moji. Živi bili, vidimo se nekad negde, nadam se".

Aleksandar Babić